Dragi moj sine, nalazim se u Katatbi. Sretna sam što ti se mogu javiti svojom rukom. Kako si, sine moj? Budi i dalje hrabar. Ja se ponosim što imam tebe borca, Roko moj, meni je ovdje dobro. Nadam se da ćemo se brzo vidjeti. Primi pozdrav od majke. Šimice Vlahov.”
Nije sramota. Slobodno pustite suzu dok ovo budete iznova čitali, jer ništa ljepše, ništa iskrenije i ništa časnije u ovo doba hulja nećete pročitati.
Šimica Vlahov, majka partizanskog borca s otoka Prvića, iz Šepurine, do tog pisma nikad u životu ništa sama nije bila napisala. Nepismena je othranila junaka. A onda su je poslali u Egipat, u zbjeg, u zemlju za koju je samo zahvaljujući Bibliji znala da postoji. I tamo je prvi put pero uzela u ruku. Iako u sedmom desetljeću života, tamo je naučila pisati...