’A moj šjor, sam Bog zna šta će večeras bit s inkason u blagajni’, kaže mi prvoga dana eura, a drugoga dana Nove godine žena na trafici. One bidne ionako imaju kompjutor u glavi, u ono malo late di ćule, osim šta se kupuje duvan i novine zadnjih godina možeš obavit po spize, platit režije, provjerit lutriju, uzet kavu, primit pakete, uplaćivat i isplaćivat pare priko nekoga koda, ne sićan se jesu li testirale protiv Covida, ali sad su i minjačnice, svi udru na njih jer in triba sitnoga.
Po kafićima je još veselije, ne priča se ni o čemu nego o novin pinezima a posebno muniti. Odjedanput smo poplavili s onin žutin novčićima koji prvi put nešto i vride. Svima su pune šake, svi pribiru i priračunavaju. Konobari lagano šize. Lako bi bilo da su samo euri, ali neki oće platiti u kune pa kusur uzet u eure, neki bi obratno, a puno ih želi kune za kune.
Na Novu godinu dajen konobaru sto kuna za dvi kave, i kažen mu: aj vrati mi u eurima. Nije se bunija, ali se prismeja. Nas tri smo računali na mobitele koliko san mu da i koliko mi triba vratit.
- Vratit ću ti deset eura i sedandeset centi, jel ti to u redu – pita me.
- A valjda je, neman pojma.
Sve se pritvorilo u minjačnice. Svi radu s dva mozga, jedan je u Hrvatskoj a drugi u Evropi. Posebno nas mantaju centi. Čujen da se po papirnicama masovno kupuju povećala jer penšjunati ne vidu dobro je li rič o Tesli ili glagoljici. Koliko to uopće vridi? I takujine ćemo morat minjat, dosad je sitno bilo u drugome planu, a sad ipak nešto vridi i bit će ga krcato. Jo šta ćemo ćorit...
Prve dane još smo kontali na digitrone u mobitelima, a onda su se pojavile i aplikacije, po dalmatinski – aplikacjuni – koji šćetoneto pritvaraju kune u eure i obratno. Najpopularnija je ona od Hrvatske narodne banke ‘euroHR’, dok tipkaš numere već ti tamo izlazi pribačeno. Meni je pokaza jedan susid penzioner, ma kud je prije shvatija o čemu je rič i odma je meka na glavni zaslon, da mu je na prstu.
Naš pametni matematičar Toni Milun da je upute kako priračunavat bez kalkulatora, na prste. Pa kaže: podilite iznos kuna s deset i onda dodajte trećinu od dobivenog iznosa i dobit ćete približnu vridnost u eurima. Ajde moj čoviče, pa načisto bi pomanitali od toga. Cili dan bi brojili u glavi.
Na Pazaru, recimo, nema tih problema, tamo je još uvik suverena kuna. Pa ti minjaj poslin kume.
Jedan je tip napisa cilu odu o sto kuna, šta si sve s njima moga i kako ta para nije bila ni mala ni velika, a spasila bi ti život. Za sto kuna, moga si ulit nešto benzine, dva puta obidvat, dat unucima, počastit društvo. Njima najbližih deset eura nekako su kusavi, fali in ona razlika. A dvadeset eura je već puno. Nije to to. Ko će dat onih sto kuna, na taman.
Starije žene su isto u frci. Koliko će dat u lemozinu po crikvan?
- Davale smo godinama po deset kuna. Oni drugi vide da nismo ubacili baš sitno, a nije ni puno. Bilo je zgodno. A sad? Ne možeš isprid cile crikve ubacit kovanicu, šta će svit reć?! A papirnate... E to je puno – kaže mi jedna vjernica.
Za nas u Hrvatskoj, mižerja kakva već jesmo, bilo najbolje da su se štampale novčanice od jedan i po, dva i tri eura, to bi bilo 11,30 i 15,07 i 22,60 pokojnih kuna, pa bi se nekako bolje znali ravnat.
Da se puno ne mučimo pobrinuli su se svi šta nešto prodaju i nude, pa zaokružili one cente. Normalno - naviše. Neće na manje. Samo su penšjuni i plaće točne u centu, iste ka i prije. Ovi iz Vlade pozivaju da se to ne radi. A kako će se radit? Neće valjda u nas nešto pojeftinit, nije nikad premijeru, pa šta bi sad kad je prilika, dok se nismo pribrali.
Ugostitelji su mrzovoljni. Razumi se i radi čega. Ako smo mi smantani eurima u takujinu, a poznajemo mu vridnost godinama, moš zamislit kako su furešti bili zamantani našin kunama. Plaćali bi koliko pitaš. Sad će moć usporedit naše cine s njihovima doma. Možda se otkrije ono šta se odavno šuška u turističkome svitu: da je Split jedan od najskupljih gradova u Evropi. Jači je samo londonski City.