Špije i špijaduri u Zadru su postojali otkad znan za sebe. Doduše, ruku na srce, u ovo novije vrime neman pojma je li ih ima ka šta ih je prije bilo, ali virujen da sigurno postoje. Možda u današnje vrime špije koriste bolja sredstva, jer su nas tehničke novitadi odavno opizdile sa svih mogućih strana.
Odma na početku triba razjasnit jednu vrlo važnu stvar. Za one koji ne znaju, špije su oni šta se bavu profesionalnim spižđivanjem čovika po političkoj stvari, a špijaduri su oni šta se nađu u tvojoj blizini kad je seks ili nešto slično u pitanju. Oni prvi radu za nekoga, a ovi drugi isključivo samo za sebe. Oni su prvi skroz zajebani. Mogu te za sekund spizdit i poslat ti pandure i lipo ideš kod njih na besplatno “mentalno čišćenje” i pržun, a da nemaš pojma zašto. Špije su imali svoje libre s milijardu bezveznih podataka, koje su sortirali i posli analize “otkucavali” onima na vlasti sve one koji su drukčije mislili, a da se ne govori ako si šta “opasnije” reka, a imalo je mrvu poličkog vonja.
Za mnoge se u Zadru mislilo da su špije, ali one prave malo je ko zna. Svaki oni koji nije ima prijatelja, nije se s nikin družija, a ako bi i bija u društvu, a uvik bi se smijucka i sve odobrava, odma bi vonja na špiju. U jednon vrimenu našeg života kad smo živili u državi Jugoslaviji, svaka besida koja je po zaključku špije bila opasnog karaktera odvela bi te u špijin libar i kad jedanput u njega uđeš, ajd se ti škapulaj. Uvik, kad bi dva-tri čovika razgovarala dikod u Zadru na javnon mistu, pitaj gospu kako, inšoma, a ono se za sekund “nacrta” u blizini neka bezlična faca. On tu u tvojoj blizini čini fintu da ga zanima kakva roba u izlogu ili opizdi pogled i gleda kako neke škure nisu piturane. Ja mislin da i špije nisu znale za koga rade. Mi smo svi mislili ka ono u pitanju je UDBA, KOS, Rusi, a pitaj gospu, možda su oni špijavali za Talijane, Francuze ili Ingleze. Ko zna di su sve partili pusti podaci prikupjeni mukotrpnim radom malih sitnih špija po našem gradu. Bilo kako bilo, živit sa činjenicom da su tu u blizini, bilo je skroz zajebano. Ma, oni sigurno i danas postoje. Jebeš državu koja se ne zna branit. Ajde ti počni pizdit da ćeš rušit Rvacku, brzo će te opizdit u pržun. Tako je to svudi u svitu. U svakoj državi.
Meni se nekako čini da su oni prije bili specijalno zajebani. Kako su naše parlatine bile sadržane od običnih svakodnevnih pizdarija do učenih intelektualnih dvoboja, to je za špije uvik bilo materijala. Ne daj bože da si hvalija štakod talijansko, odma uđeš u špijin libar ka iredentista, talijanofil i slično. Sićan se, jednom smo se prilikom kontreštavali ko ima bolje aute. Dosta je da si reka kako Inglezi pravu najbolje aute, a špija brže bolje u libar piše kako više voliš Inglešku nego Jugoslaviju. Neš ti šta je Jugoslavija imala aute. Jedva su u svitu za nju čuli a troke za njene makine. Za to te niko nije pita. Ti voliš ingleške aute i zato te vlast triba imat na oku.
Gospodin Uho, kako smo zvali najpoznatijeg špiju, ima je svoje radno misto po Kalelargi. Kakav je on ima nos za ufačkat kakvu informaciju, ja mislin da bi se cili Zadar smija da je bilo doć do njegovog libra. On je svakakve pizdarije sluša i bilježija, a kako smo znali za njega jer on nije bija nikakav tajni agent, onda bi mi pizdili o nekome izmišljenome čoviku i isto tako izmišljali pizdarije pa bi Gospodin Uho bija u čudu. Kako to da mi na primjer o nekome znamo da više voli Zapad nego sav ostali svit, a toga čovika on nema u svojoj kartoteci. Gospodin Uho ima je fenomenalan sluh i bija maher u svom poslu. Šta je je, to se mora priznat. Ti si moga s nekin šaptat i on bi s desetak, petnest metara udaljenosti sve čuja ili bi ti čita s usana. Znali smo ga skroz izludit kad bi onako bez veze pizdili, ali ono baš skroz munjeno.
Zamislite ovo. Citirat ću jednu parlatinu na koju je Gospodin Uho pa ka grdelin na baketinu. Ta batuda je išla otprilike ovako. Možda san štakod izbacija ili doda, ali bila je skroz bez veze. “Za dva dana, ono sjeme falših limuna stavit ću u batelu, jer nema škafetina u blizini, pa kad špacakamin bude pija vino, žaba će kreketat tako da će šototajer izać i bicikleton vozit po zidu, pa onda neka sviraju golubovi serenadu za kapošantijere”.
Tu bezveznu rečenicu smislija je Ive Fafarikula i svi smo je naučili. Mora se priznat da nas je sve Ive iznenadija velikom pameću. Ka da je bilo lako to smislit. “Gospodin Uho” je bija izluđen. Po njegovoj faci vidili smo da je počeja sumnjat u svoje slušne sposobnosti i ono čitanje s usana. Toliko smo ga znali spizdit da je zna doć u “Centrala” i tu je uz kavu satima pokušava dešifrirat tu munjenu rečenicu. Kako smo je znali ponovit više puta to je on na komadu karte zapisiva imenice i glagole i tražija prave beside za dešifriranje. Kako je Ive Fafarikula to skroz bez veze smislija, to je Gospodin Uho sam sebi diza tlak i spižđen tapka na mistu i naravno nije moga ništa donit ka zaključak.
Kad se Gospodin Uho razbolija i svršija u špital, mi smo zaboravili zajebantsku rečenicu. E, ali kad se vratija na “radno misto”, niko više nije zna ponovit tu umotvorinu našega prijatelja Ive. Zato je glavna baza bila kad smo pizdili improvizacije na tu temu, još munjenije i kratkopametne beside. Legendarni špija je bija skroz izluđen. Sto posto je ufačka čir na želucu, bubrizima, laktovima, ušima i šta je znam na čemu još.
*****
E, ali špijaduri su skroz nešto drugo. Jebe se špijadurima za politiku i ostale pizdarije. Špijadure su zanimali jubavni parovi, seksualna akrobatika, brzopotezna tucanja, ženska svlačenja i sve ostalo vezano za seks i muško-ženske parove. U vrime kad se na poljubac na javnom mistu gledalo ka na čudo, a da se ne govori o nečem ozbiljnijem, špijadura je bilo na svakom koraku. Kako je s seksualnom revolucijom Zadar ima lipi broj dobrovoljnih prvoboraca, a seks i tucanje po našu, pa golišavost i ostale pizdarije postale ka normalni dio života, tako se i broj špijadura smanjija. Danas, nemam pojma je li ih uopće ima. Biće ih ima, ali manje, zato šta se misto u parkove i portune, ljubav vodi po stanovima, vikendicama ili u najgoren slučaju u autu. Ja mislin da samo tukac može poć štemat u kakvi đardin.
U Zadru je bilo nekoliko omiljenih mista za špijadurske aktivnosti. Svlačionice na Kolovarama i bazenu, Punta Bajlo, park kod Gimnazije, park kod Trga pet bunara. Ti lipo dođeš na Kolovare i uđeš s divojkon u svlačionicu i misliš sami ste, a ono između vrata i krova svlačionice kroz oni otvor proviri glava špijadura. On lipo leži na krovu onako potrbuške i čiribinbi. Je da mu sve izgleda naopako ka da činiš stoj na rukama i nekoga gledaš, ali to njemu ne smeta. Ti popizdiš i pošalješ ga tamo odakle je prije ko zna koliko godina izaša, a on pobigne priko krova svlačionice. Pošalješ mu par beštimja i misliš partija je. Je vraga. Zajeba si se. Vratiš se jubavnom guštu, a on dosadan ka ćimavica vrati se na svoje “radno misto”, a da nije prošlo njanke pet minuta. Čoviku dođe za popizdit, tražiš kamen da ga opizdiš, divojci neugodno, jedino špijaduru ništa ne bi smetalo.
Sićan se jedne štorije šta ju je doživija moj prijatelj Ante. On je bija s divojkon u parku poviše Trga pet bunara. Upalija bi šuferinu, naša koje lipo misto i fala bogu sve bi išlo svojin redom. Mrvu nježnih besida, pa ono Ante za cicu, a cura bi „ajme nemoj, može ko naić”, pa opet malo poljubaca i tako redom. Onda nešto šušne, a Ante curi kaže kako nikoga nema i tako bi ti ljubavni doživljaji imali svoje amplitude ka ono malo može, pa onda ne može i tako cilo vrime.
U jedno doba Ante je tija zadimit španjulet i kako to obično biva, kad imaš najveći gušt zapalit, ustanoviš da nemaš njanke jedan španjulet. Je da mu nije bilo svejedno, ali šta ćeš, stoj di jesi. Kad onda, kad se Ante najmanje nada, po njemu i curi počnu padat španjuleti. “O mater ti jeben špijadursku”, prodere se Ante, a špijadur skoči sa stabla tik kraj njega, a Ante mu opizdi nogu u guzicu, a špijadur tuta forca trkom iz parka.
Ante je posli toga umra od smija, jer su mu špijadurski španjuleti dobro došli u trenucima pauze između ljubavnih uzdisaja. Prije nego je partija s divojkon, poša se popišat i taman je poštrapa grm, a ono ka zec iz njega iskoči drugi špijadur. Ta slučajnost s dva špijadura na malom prostoru moga bi neko svatit da ih je bilo na svakom kantunu i za izvoz. Da su redovito “operirali”, to je živa istina. Kad mi je Ante o tome priča, kaže da mu je kod te štorije glavna baza bila, šta su špijaduru ispale baš one cigarete koje on puši. Zadarski “Jadran”, s otvaranjem škatule ka šta se valiža otvara. S obzirom na tu činjenicu da nikad nisi zna di te čeka špijadur, to smo kod dolaska na mista za ostvarivanje ljubavnih gušta prvo istražili teren i opizdili kamenje po okolnom grmlju i stablima. Ante je čak nabavija neku jaku lampadinu i dobro bi rasvitlija teren. Jednoga je špijadura tako Ante pripozna i kad ga je izgadija na srid Kalelarge, nikad ga više nismo vidili. Ja san čak mislija da više i ne živi u Zadru, a Ante mi je reka da najbliže gradu dođe do Vitrenjaka.
Ti Puntamičanin, špijadurska legenda, ja mislin da i dan danas u već lipo skupjenim godinama koji put čiribinbi po Puntamici, jer špijadur od momenta kada počne radit svoj posal nikad ne ide u penšjun.
-------------------------------------------------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.