StoryEditorOCM
4 kantunaMALE ZADARSKE ŠTORIJE

Priča o profesoru Zvonku, velikom zaljubljeniku u Hajduka, kavani "Central" i njegovoj Marici s kojom je ljubovao na - groblju!

Piše Lovre Kovačević*
13. listopada 2024. - 13:36

Svakoga božjeg dana osim od nedilje profešur Zvonko ima je isti jutarnji ritual. Doduše tek otkad je partija u mirovinu. Mogli bi bit ne znan koji vitrovi, mogla je fibra past odispod nule, mogla je kiša škropit ka da se cilo nebo izlilo, moglo je ono rano litnje sunce pržit da opizdi svakoga normalnog čovika, profešur je točnije od bilo kojega sata na svitu u osam uri navratija kod čistaća postoli na dnu ulice M. Oreškovića. 

Mogle su postole bit čiste, mokre ili šporkane, blišteće ili naprašene, on bi svejedno navratija da mu meštar za luštravanje udre jutarnju ligadinu. Po toj užanci posta je neka vrsta ovisnika. Uzalud mu je čistać zna reč da su postole čiste, on bi ipak inzistira da se mrvu izluštraju pa da priko mosta opizdi put grada. 

Jedan put je prizna da mu je jedan od najlipših gušta u životu bija upravo taj s postolima. Profešur bi lipo sija na katrigu, stavija nogu na improvizirani stalak i dok bi vješte ruke čistaća letile četkama po postolima, on bi pogleda naslove “Slobodne Dalmacije” i “Vjesnika” i ka po pravilu glasno bi konstatira kako je cili svit munjen, političari su ka stvoreni za umobolnicu, a meteorolozi uvik lažu kakvo će vrime bit. Nakon tog rituala s postolima, proša bi priko mosta, kupija refužo 11 cigareta “Jadrana” i lipo kola fjaka do pašticerije “Babić” di ga je čekala njegova friška krempita. Jedan put, kad ga je ona debela gospođa iz kioska pitala zašto uzima 11 cigareta, jer se njoj čini smišan broj, profešur Zvonko je odgovorija: ”Draga gospođo! Rado ću vam odgovoriti na vaše pitanje, ali prvo vi meni odgovorite. Zašto vi draga gospođo puno jedete pa imate tolike kile?” Bidna žena je razrogačila oči i nije mogla virovat svojim ušima da tako fin gospodin, ka šta je profešur Zvonko, može njoj tako nešto reč. Profešur bi ostavija šolde na mali metalni pijatić, uzeja zamotuljak cigareta, nasmija se i poša svojin puten.

Na takav način profešur bi svakoga škarta, ako bi on ocjenija da je pitanje po njegovim mjerilima u najmanju ruku glupo. Svi su to znali i dobro su pazili njegovi prijatelji, znanci i suradnici šta će ga pitat. Kako je njegova ocjena pitanja uvik bila nepredvidiva, to je svak dobro pazija šta će reč. Ta njegova pomalo ironična kontrapitanja znala bi ubost u one najosjetljivije dijelove ljudske psihe, a posebno je bija meštar za pronać pitanje da oštro dirne u ljudski ego, a tu su svi najranjiviji. 

Nova štacija di je profešur Zvonko zna redovito bacit sidro, bila je kavana “Central”. Sidija je redovito kraj prozora i pija svoju kavu koju nije triba naručit, jer su svi kamarjeri znali kakvu kavu pije i da obavezno bude bez cukra. Čim bi uša u “Central” već bi se da sinjal i kava bi se kuvala. Nakon kave temeljito bi čita novine i to pravilu prvo “Vjesnik”, a onda “Slobodnu Dalmaciju”. “Vjesnik” bi čita od prve, a “Slobodnu Dalmaciju” od zadnje stranice. Zašto je to tako činija, nikad niko nije dozna iz jednostavnog razloga šta se svak boja pitat, jer bi profešur takvo pitanje ocjenija glupim i poklopija bi dotičnog nekim kontrapitanjem oštrim ka šilo.

Kad mu je tako jedan prijatelj postavija pitanje zašto kupuje novine kad ih u kavani “Central” ima besplatno, profešur mu je reka: “Dragi moj prijatelju! Zamisli da ja dođem na kavu i tražim “Vjesnik”, a on je već u rukama nekakvog bezveznjakovića pa ja moram čekati dok taj dotični pročita nekakav šuplji članak ili još gore, riješi križaljku. Nego, kad se ti toliko brineš o mojim šoldima šta trošim na novine, od sutra mi ih ti kupuj i donesi ih kod čistača cipela u osam sati da mogu pogledati naslove. Ja se neću ljutiti”. Prijatelj je nakon tih riči osta zakračunatih usta.

Kako je profešur Zvonko bija, ja mislin najžešći od svih žestokih navijača “Hajduka”, to je sa svojim društvom svakodnevno, nakon šta bi pročita novine, ima duge i oštre rasprave o balunu. Secirala se igra “Hajduka”, a treneri su posebno bili na udaru. Bidni igraći tamo u Splitu, nikad nisu doznali kako je svakoga dana u kavani “Central” u Zadru vođen pravi mali verbalni rat o njihovim vridnostima. Profešur je u tim raspravama redovito bija dominantna figura. Jedan put je izjavija da mu je “Hajduk” cili život bija ventil za pražnjenje, kako on kaže, trulih nakupina stvorenih glupim razgovorima s kojekakvim mediokritetima koji su umislili da je njihovo dijete budući akademik, a ono jedva zna pogoditi vrata od razreda u školi. 

Osim “Hajduka” posebno područje interesa profešura Zvonka bile su križaljke. Redovito bi ih rješava i to polako i temeljito i nedaj bože da ga je ko slučajno pita jel mu triba pomoć. Profešur bi se ofendija i dugo mu je tribalo da opet progovori s tim slučajnikom koji je dirnija u ono šta je za njega bila posebna strast. Zna je reč: “Kroz rješavanje križaljki i najveći tukac može nešto naučit, a oni koji nešto zna, jer fala bogu svi znamo samo nešto malo od onoga šta je svijet stvorio, kroz križaljke može testirat tu mrvicu znanja.” Jednom mu je neki novi smišni kamarjer tija pomoć rješavat križaljku. Istoga momenta profešur se diga i reka mu neka sidne i rješava, ali da mu prije toga da njegovu konobarsku jaketu i takujin pa će on ić posluživat goste. Konobar se jedva izvuka, jer je profešur već skinija svoju jaketu.

Ima je profešur Zvonko neke svoje neponovljive “bisere”. Tu i tamo zna je ispalit neku novu bazu. Tako je jednoga  dana doša u “Central”, di su već sidili njegovi prijatelji i kad mu je konobar donija kavu, on je na opće iznenađenje naručija dva deca crnoga. Konobar nije virova svojin ušima, jer profešur je bija veliki protivnik alkohola i nikad ga niko nije vidija da bumbi. Prijatelji su se pogledali i svako je bez riči zaključija da se profešuru štakod ružno dogodilo. Kad je popija vino, izvadija je iz usta oni koštani botun od šanpjera i reka je svima kako je jednoga šanpjera lipo bacija za marendu i to lešo s puno maslinova uja. Niko se nije usudija ništa pitat. Profešur je botun od šanpjera lipo stavija u mali žep od jakete i istu bi priču ponovija svaki misec dana. Svi su virovali, a to šta je bidni profešur šanpjera vidija jedino na peškariji ili u libru za ribolov, e to je već druga priča.

Cila štorija o profešuru Zvonku završila je kad su ga noge izdale i kad više nije moga iz kuće. Prijatelji su mu donosili novine, cigarete, krempitu od “Babića”, a za rođendan su mu spremili lipoga šanpjera. Posebno iznenađenje je bija pravi pravcati balun na koji su se potpisali svi igrači “Hajduka”. Bila je to fešta za pamćenje. U tisnom stanu profešura koji je ima više libara nego tri knjižare zajedno, feštađalo se do kasnih sati. Prikovan za fotelju, jer noge bidan nije ćutija, zaspa je ka malo dite. Čistač postola, debela gospođa iz kioska, stari Babić, kamarjeri iz “Centrala” i mnogi drugi redovito su se interesirali za njegovo zdravje. 

Kad je na proliće prvi put izaša vanka i to u kolicima koje je gura njegov unuk, čistač postola mu je izluštra postole vanka na trotoaru, a kad je kod debele gospođe naručija 13 cigareta, malo je falilo da ga upita zašto sad 13, on joj je furbasto reka: ”Slobodno gospođo pitajte zašto sad 13 cigareta, a ne 11. Imam i ja pitanje za vas.” Ona ga je pogledala i nasmijavši se glasno odbila mu naplatiti cigarete. Isprid “Centrala” prijatelji su ga podigli zajedno s kolicima i dok je pija svoju kavu činilo se da se vratija u život. U jednom momentu uzeja je rič: ”Dragi moji prijatelji. Jesam li ja vama priča jednu štoriju iz moje mladosti, a ako i jesam, a mislim da nisam, evo da čujete. 

Bilo je to u vrime kad san tek počeja jubovat s Maricom. Ja, mlad divljak, a ona lipa ka vila. Kako sam se boja njene braće, bira san najlipše zadarske škuribande da nas nedaj Bože nađu. Tako smo jednom prilikom bili kraj groblja i reka sam Marici da uđemo unutra da nam tamo niko neće smetat. Nema živih duša, nema špijadura, osim mrtvih duša koje spavaju. Marica se nećkala, bila pripadnuta i nervožasta. Ja sam je umiriva i jedva jedvice je pristala. A kako sam ja bija mlad, lud i divlji po naravi, iša san je jubit, a ona... sva je bila pripadnuta i nije se mogla opustit. Ja san navaljiva, a ona neće pa neće. Onda sam joj  rekao da na groblju nema nikoga, a ona meni da na groblju ima duhova i da ju je strah. Ja sam joj onda rekao da eto zvat ću duhove pa će vidit da ih nema. Prodera san se punim glasom: “Duhovi dođite!” I tada se odnekud, a to nije bilo baš daleko od nas čulo: ”A je li svi?”. Ja sam se usra od straha, ostavija Maricu i pobiga s groblja. Nisam sta trčat do kuće.” 

Svi su krepavali od smija a profešur je nakon nekog vrimena nastavija: ”Znate li vi da sam tek lani dozna i to nakon 50 godina i to slušajući razgovor dvojice ljudi ovdje u “Centralu” da su oni bili te večeri na groblju. Ka dica su krali trišnje pa ih je neki pas natira trčat i kad su prisikli na groblje naletili su na mene i Maricu. Kad sam im reka da sam to bija ja, krepavali su od smija i rekli mi: ”Profesore ma ne virujemo da ste to bili vi!” Ja sam im govorija da je sve živa istina i da se toga ka danas sićan. Iako smo zajedno proslavili razrješenje pojave duhova na groblju od prije 50 godina, priznali su da me nisu mogli zamisliti u toj situaciji.”

Profešura Zvonka nakon te priče unuk je vratija doma. Sutradan u tisnom stanu starog profešura na stolu su ostale nepročitane novine, zamotana krempita i zamotuljak refužo cigareta. Profešur je zaspa u invalidskim kolicima. Zauvik. 

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.

25. studeni 2024 01:01