Zlate se konci obješeni ko đerdani pred starim kamenim kućama. Crveni se krovna cigla i bjelasaju klesane vace. Suhozidi i ograde, očice su gruba i široka boda. Pod odrinama zaokružile se bobe u još zelene grozdove. Zuje pčele, a psi ne reže. Leže. Cvrčak praši. Zemlja ercegova. Gruđanska Bekija. Mašala!
– Vazda ti je isto: narod ga je nosija, država progonila! Koja god je bila. Gladna čeljad u kući, a dicu valja podizat. Sirotinji nikad i nije bilo mista doli kraj vode, di je rađala paprika, kavoda i bostan: usadiš dugme, nikne odijelo. Svaka ti je vlast vikala: "Tamo se!", a živ u grob ne mereš... Crljenica mu odgovara, sunca ne fali i šta ćeš drugo nego ga sadit?! A šta će i on drugo nego rest?!
Berba je u jeku, u Višnjici...
