Sve još miriše na nju... Bila je sada već daleka 2015. godina. Vrući srpanj. Ne kao ovaj sada, ali isto je pržilo.
Tražio se komad hlada, voda, led... I u Zagrebu je bilo poprilično vruće. Vidimo gospođu srednjih godina kako šeta, znoji se. Podlakticom briše znojavo čelu i grozničavo kopa po torbici... Vadi boci, ali joj... Ni kapi vode više. Okreće se, gleda, kad ono...
Što se to čuje. Nešto je zamirisalo... Prati ona vonj, ide prema... Maksimiru. Čuje sada i buku...
- Gooool - začulo se.
Zabio je Soudani u 37. minuti i izjednačio na 1:1. Gol za Hajduk u osmoj je minuti zabio Mijo Caktaš. Utakmica je i završila tim rezultatom, a što je to mirisalo, što je privuklo gospođu znojna čela?
Pa titula, naravno. Hajdukova. Zamirsalo je. Barem smo mi tako stavili na naslovnici.
Eto, možemo se sada i šaliti na svoj račun, ako je kome do šale. Mislili smo tada je da prošlo već dovoljno, ili previše bez titulule prvaka. Nakupilo se te 2015. ‘okruglih‘ deset godina, ali evo prošlo je još osam... I ide.
Miris se brzo raspršio i ostao zaleđen na minus 24 na kraju sezone. Dinamo je skupio 85, Hajduk 61 bod, a Rijeka je bila druga sa 77.
Bila je to prva utakmica sezone i odmah derbi. Baš kao i sada. I zadnji put da se derbi ‘namistija‘ odmah u prvom kolu. Kakva je sada situacija? Što miriše u Maksimirskoj šumi? Voljeli bi navijači Hajduka vjerovati da je baš to miris titule, ali ‘ko će ga znat? Zaboravili su i kakav je to miris. Ali vjeruju. I nikad ih neće štufat.
P. S.: Eto, tada je Hajduk bio gost u bijelom dresu. Od glave do pete.