StoryEditor
SplitUVIK KONTRA

Plakaluša svako malo bez vode na +40: špine su suve, ljudi se ‘ćute‘, ali niko nije od smrada umra!

20. kolovoza 2020. - 14:16
Prastaru azbestnu cijev po sto puta krpe umisto da postave novuJoško Šupić/HANZA MEDIA

E vidiš, nekad se svit nalazija na vodi. Žene bi se jadale jedna drugoj, na nevistu, na muža, na dicu. Dica su se štrapala vodon, a mladi su se zagledali. Govorilo se ko se s kin zakara, ko će se oženit, a ko umire, di je ko bija i šta je vidija. To ti je bija cili jedan događaj kad bi se s maštilima došlo po vodu. Šta je danas televizija, to je svitu nekad bilo ić na vodu.

A vidiš evo i mi opet tako, bar dva puta na godinu – tješi me susida teta Milka, dok čekamo u redu, lita Gospodinova dvi iljade i dvadesete – na vodu.

I mada se od onoga teatra na vodi prominilo svega u svitu, mi na Plakaluši držimo se tradicije: u zadnjih pet, šest godin bar dva puta u sezoni nađemo se na vodi. Nije ulična fešta, to nemamo, nego baš po starinskin užancama – s kantama, ne na gustirni nego na cisterni.

Možete vi reć: šta dižemo paniku, neće nas vrag odnit ako koji dan nemamo vode. I mučali smo, nismo kmečali prvih par godin. Ali kad su zaredale eksplozije prastare cijevi koja se pruža kroz isto takvu zapuštenu ulicu, kad smo vidili kako "Vodovod" krpa tu azbestnu cijev (azbestnu!) staru šezdeset godina, a onda se drugi dan ona raspadne par metara dalje, pa tako iz godine u godinu, načisto smo ispalili.

Početak dana

Ka oni težaci iz Nazorove pripovijetke "Voda" kad na škoju tri miseca nije pala kiša, pa su pobisnile i koze i tovari i ljudi. Onda su, kad in je doša vodonosac, bunar-lađa, kako ga poetski naziva autor, pomračenih umova od žeđi isparali cijevi, pa vode više nije bilo nikome. Na plus četrdeset od žeđi bi zapinija i pas, a di neće građani Plakaluše!

Digneš se ujutro štuf i skuvan, ideš najprije u kondut i op, ništa. Aaaajme, već znaš šta je, pukla ona ista cijev ka lani, ka priklani i prikopriklani. Naša je ulica ubava i malešna, usve sto metri, mogla bi se ta cila cijev zaminit u par dana. Ali ne, nego krpaj, pa krpaj. I krpajući metar po metar stiglo se do kraja ulice. A ona opet puca.

Divota je jedna kad ti tako počne dan. Ne moš se popišat, ne moš popit čašu vode, nema pranja zubi, nema tuširanja. Prvo šta promisliš je trk u butigu jer će nestat i kupovne vode. Mala smo ulica, ali gusto naseljena. Arči se voda leva-leva. Potežeš onu kantu iz dućana i već se misliš kako sad triba i po drugu turu – na cisternu. Ta je za ulivat u školjku i prat sude.

Portali su objavili već legendarnu vist – "Plakuša opet bez vode", i zovu te prijatelji i kolege: moš se doć u mene tuširat i popišat kad god oćeš!

– Ne triba, fala, nismo na to spali. Uvik ima načina: iden na plažu, popišat ću se u more, tuširat ću se na Punti od Ovčica, a zube ću oprat u firmi. Ni najmanji problem! Lito je, Bože moj...

Na cisterni se opet divani, onako po starinski. Šjor Ante priča:

– Kad je ono puklo drugi put priklani, reka san radnicima da će opet puknit jer kad prominu komad cijevi, odozgar nabijaju, a ispod cijevi nisu stavili podlogu. Normalno da će puknit, a znate da ja to znan, građevinske san struke. Oni me isprdali. Uvečer je puklo točno kako san in i reka...

– A ljudi moji, tri makinje robe mi čekaju za oprat i sad kad dođe, ko zna oće li za uru vrimena opet nestat, znamo šta se događalo zadnje pute. A stane li mi makinja na po pranja može se pokvarit. Šta ću onda, a još je nisan ni otplatila, to je ona šta piva i svira, rekla san "oću jedanput u životu pravu makinju". Oće mi dat odštetu pitan ja vas?!

– Je stavit će ti makinju u proračun za iduću godinu, samo na tebe misle – smije se sudida Tanja.

– Ma šta paničariš, izvadi robu i nosi u maštil na Firule režentavat – podjebaje susid Marko.

Spomenik od zakrpi

– A kako ćemo prat ruke?! Dalmacija ide u crveno, zaraza se širi, a mi ne možemo oprat ruke, vataju me živci – drće susida Jase.

– A kad su zadnji put prali ovu cisternu može li se ovo pit, je li ovo epidemiološki ispravo – kvari nan raspoloženje nepoznati susid.

– Stavi klore i ne boj se – zavrtija ga je oni isti sudid Marko koji je svoju kanticu već nalija pa cili sritan trče doma, sad konačno može obavit potribu.

–​ Nisan bija na zahod tri dana i čin je nestalo vode tira me svaki čas, ka da iman salmonelu. Jebenti vodu, cijevi i vodovod – viče iz volta.

Tako je cisterna opet postala društveni centar Plakaluše, sve one štorije iz kvarta za koje inače nemaš vrimena čut ćeš u ovoj fili. Možda bi za svaki slučaj bilo pametno da nan grad napravi jednu veliku gustirnu, tako da smo uvik spremni. I tribali bi se stavit pod zaštitu konzervatora: mislin da više nema kvarta u Splitu koji još umisto asfalta na trotoare ima oni cimenat šta se zva tarac, a on se na mistima proseja, pa gaziš po goloj zemlji. Ulica ima milijun i jedan tašel od svih krpljenja i kopanja instalacija. Već smo odavno sve nade potopili da ćemo ikad doć na red za asfalt.

Mi smo jedan spomenik svin političkin sustavima i strankama u zadnjih šezdesetak godin. Svaki je ostavija zakrpu donoseći nan napredak. Je li struja, ruj i krpaj, je li telefon i internet bužaj i tašelaji, je li voda opet razruj i zakrpi, je li se otvorila buža – samo taj metar prikrij. Kad pukne metar dalje opet će se krpit. Pari mi se da se u nas uložilo par milijuna proračunskih kuna – samo na zakrpe. Nije ovo naša posebnost, po grada je takvo. Ali bar vodu imaju.

Druga točka okupljanja ovih dana je oko radnika iz "Vodovoda". Penšjunati nemaju druge zabave, ka da su dosad po cile dane gledali kako teče voda iz špine, pa sad nemaju di nego puf na šljakere. Oni blatnjavi, u trlišima, znoje se, pušu, ruju. A ove čimavice i kibiceri okolo njih: "Mislin da ste tribali dublje zakopat! Je li ovo njemački bager? Sićan se kad su prvi put stavljali cijevi, reka sam da će se za pedeset godin ovo dogodit..."

Žene ih, čuja san na cisterni, grozno vriđaju, a svaki koji prođe s kanton vode dobaci: "Oće li to majstori, malo ste mi spori..." Njima je bidnima gore nego nama. Mislin da nas mrze. Kad in dođe nalog za Plakalušu, vade slamku koga će žrtvovat... A šta ćeš njima grintat, ol su oni krivi.

Ne samo da vode nema, nego nema ni parkinga. Jer nan je ulica zagrađena ka da smo kužni. Vratiš se s posla opranih zubi pa se još po ure vrtiš okolo. Parkiraš, pari ti se, u susidnoj županiji, pa onda po vrućini žedan i znojan klapaš put kuće. Već si pomalo i zaboravija da se tako opoćen s rađe nećeš ni umit ni podaprat. Ni ruke oprat nećeš.

Srićon su za popodnevnu higijenu opet blizu Firule i Ovčice, a ako imaš više stila i volje oprat ćeš se u teretani. Jo blago in se, oni priko ceste, a vode imaju, brate moš vrtle zalivat. Gledamo ih s vatrenon zavišću, ali mučimo, ponosni nosimo svoj smrad.
Došla je voda kasno popodne i s ponistara se dozivamo: "Evo jeeee! Perite se ljudi, napijte se. Palite makinje!"

Opet nestalo!

Ali opet jadi, špine su proradile na uru vrimena, baš u doba od pižolota, a pridnoć kad sunce zapada, a zidovi počinju isijavat, svi već malo smrduckamo. Nismo se stigli oprat. I ako si čeka da susidi prvi puste vodu kako bi šporkica i zemlja otekla prvo kroz njihove lavandine i nisi bija spreman – hop – opet je nestalo!

S ponistara i balkona čuju se beštimje. Plakaluša je počela grubo vonjat, ovi iz drugih kvartova nas zaobilaze ka da smo novo žarište kineskoga virusa.

– Nemoj Frane tuda prolazit, vidiš kako smrde, dva dana se nisu oprali. Ni ruke ne peru. Ko zna šta možeš pokupit – poučava mater s Bačvica svoga petogodišnjaka. Dok su prolazili priko Plakaluše, čvrsto ga je stisla za ruku, da se mali slučajno ne infeta od ovih šporkačuna.

– Ajde gospođo ne pizdite, Luj Četrnajsti nije se nikad opra u životu pa je doživija duboku starost ka francuski kralj – brani nas društvo iz kvartovskoga kafića.

– Je, ali on je ima para za parfeme, a vi vonjate ka bravi. Naša si mi se ti govorit pijančino šporka. Cili grad van se smije – nije mu ostala dužna.

Iša san popodne u vižite teti Milki, nije me bilo sram šta se malo ćutin pod pazuhon, svi se ćutimo. U njih doma ples. Sin i nevista balaju: kad već smrdimo, neka smrdimo sa stilon. Milka je načas nestala u vrtlu:

"Evo ti murtila, stari svit se nije pra ka vi mladi danas svaki čas, nego bi za uvo zataknija cvit od murtile. To je pravi parfem, najlipši, oštar. Ništa se neće oćutit".

Eto van susidi rješenja: murtilu sadite i za uvo zataknite. A voda ka voda, teče i ne teče. Niko nije od smrada umra.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

18. siječanj 2021 10:52