Svega ima! I pomidora i čentruna ka da je lito, i maruna i crnih gavuna ka da je crna zima, i zafrkancije, neka je korona...

Nigdi se ove klimatske promine ne vide bolje nego na našem pazaru! – govori mi jutros jedan moj, i pokazuje na štand Davora Raka.

I je, u pravu je, jer na njemu uz lipi ajvar i marmeladu od šljiva, lipu crvenu papriku rogu još ima lipog domaćeg čentruna. Iz Pristega. Litnje voće, lipo, razrizano popola, pokriveno folijon. A do njega, njegova kolegica Anita prodaje – marune! Talijansko kestenje, lipo, krupno, samo malo poskupo, po 40 kuna kil. Eto ti, na šta ti je došla jesen! Sva su se godišnja doba izmišala! Ne znaš više šta je šta! Pola jedanaestog miseca, a na banku Željka Klarića ne moš se branit od pomidora. Lipe, narančasto crvene, ne znaš jel pomidora ili je jabuka. A takvo joj je i ime – jabučarka. Koji je zeman, nije ni skupa. Samo deset kuna! Mukti! Plati, pa nosi.

– Prije se govorilo. "Sveti Vrane, nesta u polju rane". A vidi sad rane! Puna pijaca! Nema čega nema! A od Svetog Vrane prošlo više od misec dana! On na 4. od listopada, a mi već skoro na pola od studenog! – veli opet oni moj, a drugi ronza na njega:

– A šta je tebi krivo šta je lipo vrime? Žuljaju te velika drva šta si ih spremija za zimu! A šta je koga briga koji je zeman otkad ljudi imaju staklenike. Je li tako Klariću? - obraća se Željku koji je na svom mistu, s live strane skala od šibenskog pazara, redovan i svakodnevan već 22, ako ne i 23 godine.

Znalo se vrime od svega

– Je, prije se znalo kad je vrime od čega, sad je vrime cilu godinu. Od svega – smije se Željko. Ima u njega stvarno svega, i lipih rogača s Visa, i lipe kisele kapulice, u plastičnim kantama, dva kila za 40 kuna. E, to je već delikatesa, prava jesenja, dalmatinska spiza, koja odlično paše uz lipu, kuvanu, suvu prasetinu, oglavinu, uši, nogice, slaninu, pancetu.

– Je, to uglavnom naš svit uzima. Stranci pitaju šta je to, i čude se. Nisu vidili, ne znaju uopće šta je to, s čin se ide. I ne samo stranci, nego i naši, iz Podravine i Međimurja, isto pitaju šta je to. Ma, ima kod njih kapulice, uzgajaju oni to, ali nisu je kiselili.'

Je, nema ništa lipše uz masnu, zimsku spizu, sad kad nas bura teke sve skupa opali po ušima nego kisela kapulica, ljutika. A ima svakakvog svita...

– Eto, ima ljudi koji kažu da in nema ništa lipše nego gavuna i kiselog kupusa. A meni je to nepojmljivo! – govori Željko.

Šta ćeš, sto ljudi, sto ćudi! O ukusima se ne raspravlja. Jedino se svi slažemo oko toga da je ova naša lipa crvena kapula puno bolja za salatu nego ona druga, žuta. Od ove se crvene manje plače, manje ujda za jezik, slađa je. Lipo je narižeš, malo krupne soli, i lipo blaguješ. A moš je stavit u pomidore, malo ulja. Ima i lipog luka, češnjaka, iz Benkovca, odnosno benkovačkog kraja. A to mogu bit i Banjevci, otamo je izvrstan luk, čuven ka i onaj iz Ljubitovice.

– On je, kaže svit, dobar za masnoću u krvi, narodni lik, za tlak, za probavu, antioksidans – nabraja Željko, a jedan sa strane dobacuje:

– Eto ti ga na... nisan ni zna da san doša u apoteku. Same likarije u vas. Moglo bi se ovaj banak prozvat i Centar za prevenciju korone. A čuj, ako Beroš može zvat ove penzionirane doktore da pomognu, šta ne bi zovnija i tebe Željko, da pomogneš s ovon svojon starinskon, narodnom medicinom. Eto, kažu da ni u čemu, ni u jednom limunu ni naranči nema vitamina C toliko koliko ga ima u kiselom kupusu!

A on je u Klarića već tradicionalno izvrstan, to mu je "core bussines", zaštitni znak, odnosno "trade mark".

Živa je šibenska pijaca i u ovo otužno, koronaško vrime, kad brat brata pod maskom ne (pri)poznaje. Ima na njoj svega, neka je dosta i praznih banaka. A lipo je vrime, sunčano, divota

Mudri Tome Lemac

– Zato i je manje svita nego drugin danon. Ovo ti je narod otiša u masline, iskoristit sunce da pobere šta ima, zato nema kupaca – objašnjava nam Rak, koji je sa svojon gospođon spremija 900 tegla ajvara za prodaju. Otići će to sve, polako. Bit će još leda, nije zima ni počela.

– Znaš kad će zima, diko. Za jedno misec dana. Dotle će ti bit svega na pijaci, neće još bit leda u polju. A vidi moje salate kristalke, vidi zelja, ki duša je, gledaj ga, progovara! – nutka nas baba Milka Pirija. Nećete se uvridit ako napišemo baba, pitamo je?

– Ma kakvi uvridit, da napišete i prababa, a kamoli baba – smije se.

Vole ljudi kupovat i kod Zore Spahije, u butigi od delikatesa Petrović, s Pakova sela. Ne vidi joj se ni glava od puste suvarije, kobasica, pečenica, panceta što vise uzduž i popriko izloga.

– Je li korona šta smanjila promet? Pa je, nešto malo – govori Tome Lemac, koji do nje nudi istu robu. A nudi i i lik protiv korone. Ne triba je se, veli, baš toliko puno bojat! Pametan je Tome, skoro ko i Matan Špalatrin u "Prosjacima i sinovima", kad je govorija pobri:

– E moj Šunje, ko od stra umire, na grobu mu prde!

A da je ovo pravo jesenje vrime, unatoč svemu, posvidočila je i peškarija, na kojoj smo na banku ribara Ante Skelina našli pravu poslasticu, ribu baš od ovog stađuna – crni ga(v)un. Deset jezika govori, a jedanaesti zvižduće, mada njemu jadnome u kašeti nije ni do pisme ni do zvižduka, ali nema ovih dana ništa bolje od friških, friganih gavuna, uz toplu peć na drva, i čašu dobrog crnog vina. Dobro, more tu bit i još šta crno, odnosno garavo, može i plavo, crveno, pepeljavo... ali bez crnog gavuna nema dalmatinske jeseni.

'Oćeš li da ispadneš dobro?'

Pola kila te divote za samo je 15 kuna uzeja i naš Šibenčanin Pere Jurišić, kojeg ni naš fotoreporter Ante nije pripozna ispod maske. A godine su, i zajedno su u školu išli. Pa vi sad vidite šta ova nesritnja korona radi našem narodu, koliko je ona nas sve skupa ispizdila. A šta će tek još bit...

– Je, evo čitan u novinama, ili mi je neko priča, ne znan ni ja više, da su i džeparoši, odnosno njihova Udruga, tužili Stožer i Vladu Ustavnom sudu – veli jedan taman dok smo izlazili s pazara.

– Ma boga ti, i oni?

– Je, jerbo in je zbog donesenih mjera – držanje obaveznog razmaka od dva metra – onemogućen posao. Ostali su bez prihoda. Pa bi i njih, jadne, tribalo obeštetit nekako! Drugi je pak zvao Antu da ga slika, a onda ga je Ante pitao kako će ga slikat.

– Oćeš li da sličiš na sebe, ili da ispadneš dobro? Al, pazi, ako ispadneš dobro, neće te niko pripoznat. Mislit će ljudi da lažeš da si to ti izaša u novine. Čov'če, neće niko virovat! A budeš li sličija na sebe, ti ćeš prvi reć, nisan to ja. Ja san puno lipši. Samo nisan fotogeničan! I onda, šta ćemo, kako ćemo, sam nisan pametan? Ti reci! Eto, svitu moj, tako vam je meni, na poslu, skoro svaki dan...