Šupići su kovači od starina i davnina, u zaseoku Šupići bilo ih je četvero u osam kuća, a sada - sada u tih osam kuća ima osam ljudi! Eto, tako ti je to, moj novinar - veli nam naš sugovornik, koji se sića da ih je u Šupićima – odnosno zaseoku Šupe - 1961. godine kada se on oženija bilo 50 naroda u selu. A prije onoga rata - ne ovog našeg, nego Drugoga svjetskog – bilo ih je 75.
A sugovornik nam je Ante Šupe Lalin, jedan od posljednjih kovača ne samo u Šupićima, nego i u Dalmaciji, a vjerojatno je i najstariji. Nedavno je napunio ravnih 80 u životnom kalendaru, iako bi se to teško reklo kad ga vidite kako žvelto barata macon. Kojon od ravnog čeličnog lima pravi – peku. Nema tu, veli, puno filozofije, samo - udri, tuci. Čelični lim od 2,5 milimetra. Dok san bija mlađi, tuka san ga od tri milimetra. Sad viš ne moš, godine! - veli nam Ante Šupe, koji se smije na našu primjedbu da se dobro drži – troši se samo pola milimetra na svakih osamdeset godina! I kolko vrimena triba da se od ravnog lima iskuje peka?
- Dok san bija mlađi, zna san je napravit i za uru! - veli Šupe, a ja napokon iman i na svoje oči prigodu vidit kako nastaje peka na koju je moja baba Tonka bila sva ponosita. Jerbo, njezina peka bila je "kovanica", a ne lata ki ovo šta vi kupujete na sajmu u Benkovčini danas!
- Kakva je razlika u ručno kovanoj i mašinski napravljenoj peki - pitan ja, nadajući se kakvoj velikoj mudrosti iz usta majstora Lale. Po ćaći Josi kojeg su zvali Lale. Pa je tako i on Lale ili Ante Lalin.
- Nikakva! Najveća ti je razlika u peki. Ako si stavija dobar komad mesa u nju bit će ti dobro i ispečeno, a ako nisi ništa. More ti peka bit i zlatna! - veli nama Lale. Ne samo da je meštar, nega je i pametan...
- Ti boga, izgori će mi sikira... - sitija se u zadnju. U vatri je naime, ostavio sikiru, u užarenom koksu, koju kovačkim kliještima onako užarenu vadi i lagano je prinosi kamenici u kojoj joj u vodi kali oštricu. I lagano turpija!
- Vidiš, novinar kako se ovo bili, a ovo plavi. Ovo plavo bi tribalo biti dobro, a ako izađe, ne valja – ostat će mekano. I to ti je to! - veli Ante, dodajući kako on nije iša u škole pa da bi to zna stručno objasnit šta se s čelikon događa, nego je zanat učija radeći kod pokojnog ćaće koji je isto bija kovač. Sedme je bija rođen, a umra 1997. - uvatija je 90 godina. Ima je nas 11 u kući, zajedno sa svojim ćaćon, mojin didon. I vajik je u našoj kući bilo kruva, nikad nismo bili gladni. To je za ono doba za Zagoru bila velika stvar - prisića se Šupe, a njegova Cvita, s kojon je evo 56 godina – isto se tako prisića da je kada je ona došla u Šupiće "sve ovo", cila avlija, bila puna karova i đendinjera, sve je to bilo za radit, popravljat, konje potkivat. Zna je red bit do kraja ulice, ma znali bi se ljudi s konjin vratit i drugi dan, jer prvog ne bi došli na red... A mlada sritna, došla u bogatu kuću, udala se za kovača.
Na svadbi su se svati vozili u devet đendinjera. To ti je ki danas u sto auta. Ma što sto! I više! A danas?
- Zadnjeg konja san potkova ima deset godina. Iman još dvi potkove šta san bija pripremija za jednog čovika iz Knina, starog, ali prije je krepa konj nego što ga je uspija dovest na potkivanje. I danas ću ih vama dvoma darovat pa da ih metnete u novine. Ili digdi na vrata - govori nama naš Lale koji se sića da je zadnja cijena za potkovat konja bila 25 kuna po nogi. Sto kuna za sve četiri ploče! Danas za te novce nemoš kupit njanci gumu za skuter, a kamoli da bi za te novce moga obut čak i fiata punta slovenskim pneumaticima na akciji u "Konzuma". Ima u Šupe i sva sila alata za potkivanje konja, a čekić je donija iz vojske. U Sloveniji je služio vojsku, potkiva konje i napravija tamo čekić. I evo, nije ga sadera!
Ima u Šupića i varijacija na poznatu izreku da se željezo kuje dok je vruće.
- Moj je ćaća govorija: "Dok je vrućo, udri, kuj i čekićon pokuckuj!" Eto, tako i ja dok pravin od tondina klin za motiku, sitin se tih ćaćinih riči. Samo, njemu je bilo lako, ima je on nas tri sina – četvrti nije bija kovač, nego je učija za veterinara – pa kad bi uvatili tuć i radit, svaki misec je po jedan kar izlazija, ka sa tekuće trake. Ćaća je radija kola, a mi sinovi ostale stvari. Još tu po kovačiji ima stvari i dijelova, timuna, drvenih komada. Ima on da je umra dvadeset godina, prošlo u šestom misecu, al' ja to još držin, iako se dikod mislin kako ću to sve kupa naložit... al' neka stoji. Za uspomenu - govori naš kovač. Danas, veli, imaš svakakvoga električnog alata, a prije nisi ima ništa, nega turpiju. I da je bar i ona valjala, kvaliteta nikakva! Danas more bit svak meštar, al' neće niko jer nema šta radit!
- Prije se motika oštrila dva puta godišnje - i kad se kopa ledina i poslin za mladidbu. A sada nikada. Eto, ti prvi put čuješ da se motika oštri! Zna ti je, ćaća, ne boj se - vrti glavon. "Ljudi su prije kopali motikon dva tri miseca godišnje, imali pet - šest iljada panja. Meni je ćaća ima deset, a sve su kopali težaci.
Za naoštrit jednu motiku – a to znači ugrijat je, pa klepat, pa na koncu i zakalit i oturpijat – moj ćaća pokojni je uzima jednu dnevnicu. To znači da su mu težaci samo za tu motiku kopali cili dan u vinogradu, od sunca do sunca. Otkad se svane pa dok ne smrkne. Ja danas ko kome triba uzeja bi za to, rećemo, 50 kuna. Pa ti sad vidi di je to, kolko je šta vridili i kolko se cijenilo - govori i sića se da je za oštrenje motike i zaradija prve novce u životu, ki mulac, šegrt 14-15 godina.
Doša je Matas, zvani Bikulo, ćaće nije bilo kući i ja njemu to napravin i naplatin, sićan se ki danas. Ki šta se sića da je dobro vrime za kovače – odnosno bravare i varioce, u što su se kasnije svi manje-više dokvalificirali – bilo i sedandesetih i osandesetih godina kada su se radile prikolice za kopačice i "švajcovale" ograde, odnosno pašamani za balkone. A (g)radilo se leva - leva.
- Šta je bilo meni napravit danas deset metara ograde, venecijanera ili ovih od ravnih šipaka. A metar sto maraka! A tolko je i danas, samo tog posla više nema, malo. Eto, da san mlađi, pribacija bi se na inoks, tu je budućnost, ali to više nije za me. Došle godine, nije za mene razmišljat o poslu, nego o Svetom Ivanu. Iman penziju šta san zaradija u Lozovcu radeći 39 godina... - rezmira najstariji dalmatinski kovač koji je po svemu sudeći zadnja generacija Nikolajića koja se rani ovin kruvom. Dva su mu sina, veli, otišla za lakšin i boljin - jedan je diplomirani ekonomist, radi u policiji, drugi je mesar. Ne gledaju ni jedan ni drugi kako će ujutro upirit vatru, a oko tebe gori i nebo i zemlja. Ili di će nabavit koks, kojeg otkako je propala Crnica - TEF - više nigdi nema...
'Na Tromilji ima puno svita, Ante šegrt a majstor je Cvita'
Prije se točno znalo konj, kar, đendinjera, sve je tio bila ista cijena, i deset mira vina. I sad ako metneš da je litra vina dvadeset kuna, onda ispada da je sve to bilo oko dvadeset iljada kuna, odnosno negdi oko tri iljade eura. A prikolica za kopačica ti je bila oko iljedu, iljedu i sto, iljedu i dvista maraka, kako se s kin nagodiš i pogodiš
. E, kad se samo sitin kolko san tih prikolica napravija od 1963./64. otkako je došla struja. Zna san gori u Nevest, Koprno, po tri vozit odjedanput, zakačit jednu za drugu, pa bi zafrkavali, pričali – Eno Ante Lalina, vlak vozi za Unešić. A na Tromilji kad san varija ogradu, a moj šerif mi pomaga, drža šipke, onda je Dane Jurić sklonija pismu – "Na Tromilji ima puno svita, Ante šegrt a majstor je Cvita!"