Ovi zadnji dana ljudi govore o spizi, pišu novine, dile se ricete sve u šesnajst. Reka bi čovik, sve gastronom do gastronoma. Onda na onim humanitarnim stranicama vidiš da Karitas i Crveni križ imaju sve više rađe, sve je više ljudi u potribi, rekli bi prvo, sve je više sirotinje. Kako sad povezat te ricete i tu sirotinju? Tu već zastajen i meni odma u pomoć iđe moje povijesno sjećanje. Malo ćete se čuditi na ovo "povijesno", a dašta je to nega povijesno kad se sićaš stvari od priko pedeset godina, i to u prošlon stoljeću.
'Lipo posno'
I onda se slavilo svece, ilo se i spizavalo. Moja mater je Badnji dan uvik rješavala s par ribica, a znala je napravit i manistru na suvo sa slanin srdelan. Kaže, to je lipo posno! Tu ja nisan vidijo nikakve lipote, al san svedno mora ist. Dite si pa moraš biti kuco. Jelovnik za Božić uvik je bijo isti i nikad se nije minja. Nije to bilo zamorno jer se, metimo reć, tuka pekla samo na taj dan, tako da nije mogla dosadit. Mene fasciniraju sada pusti kolači. Prije su to bile samo štruce, jedna s orasin, jedna s marmeladon. I to je sve. Šta bi tu sad mojoj materi tribale ricete iz novina? Doduše, ona nije znala čitat pa joj ne bi puno ni vridile.
Meni je dvanajsti misec drag ne samo zarad Božića. Uvik je to misec kad i razna društva i udruge oće da se pokažu šta su radili i kako su radili. Bude tu koncerata kolko oćeš, da je divota. Meni je uvik ža šta neman veze o notama pa da ja to lipo pripovidin, al i vako, ka laik, ja san gušta. Prvo, lipa je dvorana Osnovne glazbene škole Krste Odaka. Dvasprvog ovog miseca, taman ima nedilju dana, nastupala su dica iz Glazbene škole na svon koncertu. Bilo ih je dosta šta su prvašići pa su prvi put javno nastupili. Kolko je tu samo bilo treme i drkćanja. Na kraju, lipi naklon i puno pljeska. Neka se dica naviknu na tu lipotu. Oko njizi njijovi nervozni roditelji, a i njijovi profešuri šta su ih pripremali. To je prava lipota ditinjstva i mladosti, to je i Advent i Božić.
Svirali profešuri
Sutradan naveče u istoj dvorani koncert šta s najvećin gušton čekan kad god se najavi. Svirali su profešuri Glazbene škole. Bilo je tu flaute, gitare, klavira i violine. Kad stručno i darovito čeljade uzme instrument u ruke, začudiš se šta sve ta spravica može. Tako je bilo i ovaj put. Ti lipo vidiš, pa bijo i laik, da ti ljudi poštuju publiku, da su se lipo spremili, i Ivana Lozančić na flauti, Marija Tomić na gitari, Antonija Matić i Jadranka Barišić na klaviru, Tibor Bauer na violini i Goran Stefanović na gitari. Namjerno nisan odma naveo još jedno ime, a to je drniški zet i profešur klavira, Attila Mesarić.
On je svira Šopena, Baladu u f-molu, opus 52. broj 4. Ja, naravno, ne znan šta mu to znači opus 52 a šta broj 4. To je balada od jedanaest i po minuta šta je on odsvira, a da nije opće ima note prid sobon. Ti si na ton čoviku moga vidit da je on sav u glazbi, u notama, da ih pribire manirom virtuoza. I tih jedanaest minuta proletilo je ki minut. To je živ dokaz da veliki majstor more bit i u malon mistu. Talent nema zemljopisnu lokaciju ili ograničenje. Šopen je uvik bijo glavni kamen kušnje za klaviriste. Svega ima u njega, i romantike, i složenosti, dinamike, tuge i sjete. Sve je to Attila svladao i mene učinijo sritnin šta san bijo na jednon vrhunskon kulturnon događaju.
Da sve ne prođe lišo do aša, pobrinijo se naš Puhački orkestar dvajstrećog ovog, isto u Glazbenoj školi. Kako je gušt gledat maestra Damira Marušića kako dinamično, širokim zamasima ruku, kao da sakuplja pobjegle note, opet ih dovodi u sklad i predaje publici. Njegov zanos podijelili su i glazbari i učinili da cila sala piva.
Šta će onda nama Koncertna dvorana Vatroslava Lisinskog?! Baš ništa. Imamo i mi svoje karike!
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....