Sićan se dobro kad san bijo mulac, onda smo u našem starom kinu “Zora” gledali film “Most na rijeci Kwai”. Lipo mi i sad zvuči onaj marš kad oni žvijuču i ne šljive onog Japanca ni dva posto. Zašto spominjen taj film ?! Jedino san tute vidijo naku kišu ki šta je padala odnikidan u nas. Doduše, tamo je monsunska kiša, ali kako se klima minja, mora da je naša obična kiša ošla u Indokinu, a njijova jaka priselila nama.
Srića je nama u Drnišu da smo mi pri brdu pa poplavit more samo zeru polja. Davno nisan doživijo da od šijuna ne moreš polje vidit, a kamoli Svilaju ili Prominu. Ki da si na oči metijo gustu koltrinu i ne vidiš ništa. I onda ti bude dovoljan dan bez kiše da se jopet vratiš u normalu i fališ lipo vrime. Dobro su rekli, još se nije rodijo ko bi cilon svitu ugodijo.
Kako san ja ka penzijoner ono šta u novinan zovu fri lenser i mogu svašta reć, moran samom sebi razjasnit jednu stvar. Svako malo na televiziji spominju kako mladi moraju imati viziju za budućnost i za posa. Moraju htjeti i voljeti, pa će sve ić lakše.
Ja san ranije zna šta je to kad ljudi imaju svoje vizije, ali nisan zna da se tako more dobit posa. Meni je pričala mater, a vidijo san i sam, moj ćaća bi zna dikod imati vizije, ali samo kad bi se dobro nalijo. To bi bile specijalne vizije kad je materi dilijo komplimente o lipoti i krasoti dok ne bi zaspa. Nisan čujo da ga je iko zbog njegovih vizija nazva vizijonarom. A sad vizijonara koliko oćeš!
Klima otopljava
Moran se još vratit zeru na klimu. Iza drugog rata provalo se sadit u nas pamuk u polju. Kad su vidili da sav urod bura odnese u Moseć, odustalo se. Kako se sada klima otopljava, padaju kiše ki monsunske, je li vrime da počnemo razmišljat o sadnicama banana, avokada i sličnih stvari? Ti lipo ležiš pod palmom, a snopi banana umisto koštela padaju oko tebe. Jedino je problem ako te bubne koji kokosov oras u glavu. Neko će reć da ižinjavam, ali i to je samo jedna od vizija.
Već se navika svit da imamo Noć muzeja, da imamo Misec i noć knjige. Šesnajstog ovog miseca imali smo i Noć kazališta. U prostoru Nacijonalnog parka Krka nastupila je Kazališna radionica Mali meštar skupa sa Dičjin zborom Grdelini. Mi nemamo profesijonalno kazalište, ali ova dičica šta igraju u Malom meštru pare ki pravi profesijonalci. Skoro dvacet godina nji vodi profesorica hrvackog Robertina Hrstić. Triba zbilja imat volje, znanja i živaca pa podučavat dicu kazalištu, jeziku, recitaciji, umjetnosti, i to svake godine ponavljat jer se minjaju i dica. Sad već ima i profesora sridnje škole šta su stasali u Malom meštru.
Važni trenuci
Lipo je vidit dite kad nastupa, kad nema treme, kad nema tuđica u njegovu govoru. I vidiš kako je dite sritno kad bude nagrađeno pljeskom publike. Puno nas je bilo ka drčina u nekim ondašnjim igrokazima. Zrnce mladosti, zrnce ditinjstva ostalo je i u našim dušama.
Zato valja pozdravit trud samozatajne profesorice Robertine koja majstorski brodi svojim malim ansamblom kroz sve Scile i Haribde kazališnog svijeta. Ne sumnjam da će nas oni jopet znati oduševit. To isto čine i dičica iz Dičjeg zbora “Grdelini”. I njih već godinama vode tete iz vrtića Tea Marin i Renata Gaurina. Uvik slatko obuku svoje vrtićane, a oni se onda zaneseno ljuljuškaju poneseni pjesmom i svojom dječjom bezbrižnošću. To su za njih najvažniji trenuci u životu. Njih gledaju mame i tate, gledaju ih i bake. I kako onda ne bit sritan kad vidiš sriću na dječjem licu. Skoro da čovik zaboravi i kišu i monsune, vrime i nevrime.
Eto, i Osnovna glazbena škola Krste Odaka imala je svoj koncert u povodu blagdana svete Cecilije, nebeske zaštitnice glazbenika. Taki koncerti uvik bi znali ukazat na ponekog talenta kojem je kasnije glazba postala profesija.
Pa nek neko iz velikih mista reče da u malin mistima nema života?! Ima, i te kako!