StoryEditorOCM
KolumneDrniški amarcord

Nestali bačvari, vrime je limara

30. rujna 2017. - 11:10

Mislijo san da se nikad neću izvuć iz onog lita s nolikin temperaturan. Priko četrdeset. Ne moreš odat, ne moreš puvat, samo se držiš lada i dakćeš ki pas poslin fermavanja. Dobro su dokturi rekli, čuvajte se vrućine, more bit belaja. Pametni su oni. Eto, sad imamo jesen. Nije nako vrućo, ali sada ne valja vrime jer se okišilo, pa pada li ga, pada. Ta ko bi nama ugodio. Od babljog lita ni traga, ni glasa. Ispada da pravu jesen poznamo najviše po školi šta počinje, i po školskin zadaćan.

 

Dica su meni davno ošla iz škole, ali zato ja iman ženu učiteljicu koja svake jeseni s dicon piše o žuton lišću šta opada i voću šta zori. Mene uvik prikori da šta ne pišen kulturno, književno, a ja uvik rečen da je ovo moj materinji jezik jer da mi je vako govorila mater. Tako je i meni u pameti ostala jesen najprvo po školi. Uvik bi prve zadaće kad počne škola bile di san proveo lito. Ma diću ga provest, il na Moseću, il na Podvornici. Zna bi dikod otić i do Ključa na Miljevce. To ti je sve. Blago nisan čuva, nisan ga ima, vinograd nisan kopa, nisan ga ima. Baš lipo. Ništa nemaš, pa nemaš ni briga. Onda učiteljica uvik misli da kako su svi negdi išli, a ja nigdi. Jedanput san joj reka: Učiteljice, tako me dopalo u dilu! Dalje se nije propitivala o vrlo složenoj socijalnoj situaciji u mojoj obitelji.

Ja san resta uz rub kanjona Čikole. Tu smo bili ka dica i kad sad vidin kud smo se verali, odma mi se zamanta. Tu san se nepovratno zaljubijo u kanjon, u Čikolu, u huku koja je zvučala poput najlipše uspavanke. Kad bi bura udarala kroz kanjon, a ti stojiš i prkosiš joj, ma ko to more platit. I onda uskraj nađeš poneku kupinu, nanižeš je na nizac i lagano uživaš u okusu. Bude i grišpina, koštela, murava, vinika. Sve voće gotovo zaboravljeno. Tako dan za danom, uz kanjon, i prođu dani da ne osjetiš. Smiraj dana, kad suton zakloni zrake sunca, a na nebu ostanu samo obrisi Gradine, slika je koju možeš doživit samo tu, uz kanjon. Kad takvim prizorima oplemeniš dušu, bude ti drago što si tu čitav život, šta uživaš u panorami šta te formirala ka čovika.

S jeseni bi išli i u trganje. Sada to zovu jematva. Mi bi pomagali komšijan u berbi. Svak svoj sić, svoje škare i u polje. Onda se grožđe odma mastilo u polju i velikon bačvon, kozlon, šta je imala otvor na sredini, vozilo se u konobu. Satrat se od rađe. Kad bi bilo gotovo, svi bi napunili svoj sić s grožđon i nosili bi ga kući. Svaki vinograd je onda ima po desetak sorta i nikad nisi moga reć koje vino piješ. Samo bi reka, ajme lipo li je.

 

Sad je to, ka i sve, postalo skoro pa industrija. U vinogradu bi pola crno, pola bilo. Sve u kašete pa kući. Tamo ima muljača a ne maštilo. Moš na ruke, moš na struju. Nema više ni normalni bačava ni bačvara. Sve je rosfraj. Tako ispada da bi majstor za bačve triba bit kovač ili limar, a ne bačvar. I kad sve to ljudi naprave, napune bačve, ispeku rakiju, na televizoru svaki čas reklame za pivu. I to kakvu. S voćima, s dodacima svakakvim. Bože sačuvaj!

Meni je gušt slušat diskusije o vinu i trganju. Svaki misli da je vrh vrhova šta se tiče vina. Da ih je pitat koje vino iđe uz koju spizu, i je li vino suvo ili polusuvo, reka bi da ga zajebavan. Kako san ja svoju dožu vina davno popijo, ja rađe gledan jesen ka vrime kad se sprema zimnica. Svi napravu kisele paprike, ajvara, konšerve, a meni je od svega najdraža kisela kapulica s domaćon kvasinom. Kad bi se udilo prase poslin kolinja, onda bi se frigali komadići i mater bi svečano načela prvu teglu kapulice. To je jedan od ritki mirisa iz ditinjstva šta ga i sad ćutin. I rakija, obična naša komovica, postane delikatesa kad je izmišaš s malo koštela, orasa ili višanja. Tako san ja doživljava jesen i tako je opisiva u školskin zadaćama, sve do jedanput kad sam u Gimnaziji napisa da se najlipše zaljubit u jesen, kad kiša lagano rominja, a ti ne znaš je li to suza u tvom oku ili se samo nebo raduje što je ljubav dotakla i tvoje srce.

29. studeni 2024 13:41