Teško je vako iz prve nabrojit šta bi reka o onin starin vrimenima, jerbo kad se sitin jedne stvari, pane mi na pamet još puno toga i onda misli poteču ki Čikola poslin jake kiše. Morete li vi zamislit da san ja i cila moja generacija išli na pet šest mista u školu u Drnišu. Ziđala se škola na Poljani pa smo mi onda morali ić kojekuda. Kako to vrime učini svoje.
Sitin se sve i jedne one stare učiteljice. Ti si moga njizi vanka po motu poznat. Sve bi bile lipo i kulturno obučene, uvik bi imale urednu trajnu i svakome bi se lipo javile. Onda se nisu ni nosili kratki kotuli, oćale na vr glave i vrpa braćoleta, a šta mi se sada čini najvažnije, onda nije bilo ni mobitela. Kad bi šeta s curicon, nisi obadava igrice na ekranu ili ispražnjenu bateriju. Gleda si lipo u nju, ona gledala u te, a ti bi sav nekako zadrkća, ki mobitel kad zavibrira. Prvi put san kazalište lutaka doživijo u našoj drniškoj osnovnoj školi, a u školi san u školskon vrtlu prvi put naučijo da se kapulica sadi s brkon prema doli.
Imali smo pozornicu, lutke vridno smo išli na prove i svako malo držali prestave. Lutkare su vodile učiteljice Duška Amanović, Ivana Zagorac i Marija Peičić. Znale su čak i spremit kolače i donit nama na prove jer su znale da smo iz sirotinjski kuća. Vodile su računa o nama kada smo njijova dica.
Šjor Vlado Mojaš, rodom Dubrovčanin, učijo nas je modelarstvu i rađi u školskon vrtlu. Kod njega san najprvo napravijo od jednog jelovog punta maći čamac. Uvik se sitin kolko san bijo na se ponosan ka na brodograditelja. Kapulicu smo sadili i na zemlji ondašnjeg PIK-a Petrovo polje.
Cili dan bi mi izgubili šetajući do Cecele i i radeći, pijući sokove i družeći se. Tu negdi oko sedmog osmog razreda prvi put san poče saznavat zašto mi je drago vidit neke curice, i zašto me prođu gricule kad koju makar slučajno taknen.
Nareste tako čeljade u potrbi, i ništa ti nije teško i ništa ti ne fali. Jednostavno, na više nisi niti naučijo. To je vrime kad su počele intenzivnije se kupovat televizije i frižideri. Najprvo smo išli kod susida gledat, to je parilo ki u kinu, nas dvacet po podu, a ne moreš ništa čut jer stariji stalno nešto govore. Onda i mi u kući kupimo televiziju i ćaća je uvik išteka iz struje iza Dnevnika jer da troši puno.
Mater ka mater, pričekala bi da ćaća zaspe pa bi onda lagano ona upalila. Ja bi onda gleda sve. Reklame su se u ono vrime zvale ekonomsko-propagandni program, a zadnje vijesti su bile Jučer-Danas-Sutra. Naša jutarnja spiza je bilo mliko i Divka, pa sve izmišaš u bilu kavu i nadrobiš kruva. Tako stalno, sirotinjski. Meni je bilo najvažnije skupit koju šoldu za kupit kakvu knjigu u knjžari kod Ratka Stipića.
Kad se sada sitin, iz ove perspektive, bude mi ža šta nismo imali u kući nikakva blaga osim praseta. Uvik bi ovi moji najesen pisali o posjeti babi i didu i čuvanju krava i ovaca i sve bi to ispalo lipo. Ja san ima samo prigodu opisat magarca tete Kaje u Ključu šta se zva Gobo.
Pravi sivac, stoik ka i svi njegovi, krotko bi sta dok bi tetka tovarila drva na samar. Zna bi tako radit cili dan, bez ikakva znaka otpora ili protivljenja. Jedino bi se malo rastrča dok bi ga tetka oslobodila samara. U svin selima ili malin mistima bilo je isto ili slično. Živilo se dan za dan, kako se moglo.
Svi smo bili sritni kad bi nediljon igra Došk, slušali bi na tranzistoru kako je proša Hajduk, išli bi u kino Zora diviti se Džonu Vejnu, Belmondu i Brižit Bardo. Pomalo su se širili naši vidokruzi, počeli smo sanjariti o drugom, boljem životu, o nekim ljubavima za koje smo čuli samo u školskoj lektiri. Naputijo nas je život na neke staze koje su bile i fine i utabane, ali bilo je i stranputica. Neko je osjetio puninu života, neko i sada tavori sam više niti ne sanjajući.
Zapravo, jedino to i jest bitno u životu, imati svoj san!