Tri škverska trliša. Isprana, iskidana, izbrisana. Ukratko - bivša. Donosimo ispovijesti ‘izbrisanih‘ radnika splitskog brodogradilišta.
Duško Španjić, 41 godina staža (bez beneficije - 37), u Škveru od 1984. godine, bravar
- Ko izbjeglica, eto kako se osjećan. Skupi u boršu 37 godina rada i goni. Ako bi od Škvera išta ostalo, ne mora bit 2000 radnika, neka bude 500, ja bi se vratija. Ali se nadan da će to bit bez njega. Debeljaka. I nema šanse da bi se vratija za pet, šest iljada kuna. Dosta svita govori da bi u Škveru za drugoga gazdu radili i za šest prije nego u Debeljaka za deset. Onda ti je jasno.
Zašto bi se vratija?! Volin Škver, posal je zanimljiv, računa san uvik da ću iz Škvera u penziju, još koju godinu. A triba i svršit započeto. Završija bi jarbol za ophodni brod za Mornaricu. Gledaj, to san ja radija. U aluminiju. Triba ga završit i još jednoga ciloga napravit. Dva su već gotova. Sve skupa, četri jarbola za četri broda. Bija bi zločin to ne završit. Davno je tribalo...
Bilo je sto problema i s onin jedinin predanin brodon, “Omišen”. Stavija mu je jeftiniji, ali teži motor koji nije startan, pa se nisu mogle postić brzine. Onda su mu dodali stabilizatore i još ga otežali. Vidiš da je stalno po škverovima i remontima. Ovo je baza: sve već gotovo, a u posadu došla kormilarka, pa prikroji i radi posebnu kabinu. Da žena nije s muškima.
Kad san nikidan potpisiva otkaz, dalo nan je i anketni listić: ko bi se sutra tija vratit u Škver ili vanka Škvera, ali opet u Debeljaka. Reka san ti već kako bi ja jedino prista. Jedan kolega dobija je otkaz na bolovanju, više od tri godine bolestan. Drugome su falila dva dana do penzije. Isto otkaz. Firma završila u stečaju i izbrisana. Zajedno s nama.
Bilo nas je 600 u škverskoj firmi “Montaža opreme”. Strojomonteri, bravari, električari i cjevari. Moćna radiona. Radili smo bili lučke dizalice za Nijemce i reka je Švabo da bi uzeja sve radnike, a nijednoga rukovodioca! Ujutro bi svakome radniku dali ruku. A naši bi samo prošli i uprli prstom ako koji trliš nije ima kacigu.
Svašta se radilo i mutilo. U parku limova, znali su bit naslagani po četri, pet metara uvis. Više ih nema ni do kolina. Odavno vlada kaos. Nije plaća kooperante, Ukrajince, Poljake, Talijane, ugrađiva jeftine materijale i opremu, sve kineski jeftilen. Onda bi se stranci skupili. Pa se vraćali. Iz Indije su nan dolazili radnici. Svakome od nas dalo bi po kojega Indijca. Morali su, jadni, sami platit po 20.000 kuna samo da dođu iz Indije. Imali su bicikle. A smanjilo plaće, poslalo na čekanje i kad si na čekanju, onda ti ni škverskoga ručka nema. Ko zna di su sad, neki su išli radit za Debeljaka na prugu u Križevce. I to mu je propalo. A ne moš se ni vratit doma ako nemaš za kartu.
Prominili su nan ime firme u “Opremanje brodova”. Ostalo nas je bilo stotinjak. Onda na čekanje. I direktor s nama. Znali smo koliki su dugovi i da je gotovo, pa smo u šesti misec potpisali za najnoviju firmu. “DIV gradnja”, tako nešto. Ako bude ikakve šanse. Nije ni to prošlo. U zadnju su doveli novoga direktora. Neki njegov, Zagorac. Doša je potpisat nan otkaze.
Papire san dobija nikidan. Neman više ništa sa Škveron, evo me na birou. Iman pravo na 15 miseci naknade. Prva tri miseca po 60 posto plaće, a zadnje su bile 3750 kuna. Neman dice i nisan oženjen, pa je pritisak mrvu manji.
Jesan li moga zamislit da će potonit toliki škver?! Hm, kad se sitin “Jugoplastike” - sve je moguće. Mi smo gledali kako oni propadaju, sad drugi gledaju kako propadamo mi.