Nije mu žao što nije doktorirao fiziku. Sada zbog ovog Splićanina ljudi plaču od smijeha, a on rasprodaje dvorane

Tomislav Primorac – polu Dalmatinac, polu Hercegovac, prije svega naš Splićanin (da, borimo se za njega kao i za Teslu), čovjek koji je prije 10 godina doveo stand up u Split, inače je magistar računarske fizike, muzičar, propali crtač stripova, propali doktor fizike (da nije odustao od doktorata radi stand upa), propali i profesor fizike na faksu, ali uspješni podstanar i stand up komičar koji već 10 godina izvrsno radi i nasmijava ljude diljem regije.

Zaslužan je za suze u očima, ali one od smijeha, što sigurno nije lako, a zbog toga rasprodaje već godinama dvorane, skoro kao i Aleksandra Prijović. Trenutno je rasprodao svoj show u Lori 29. 11. u 20 sati, pa je dodan i novi, u 18 sati, a inače se za njegove nastupe, kao i one Splicke scene, koju čine njih četvorica (uz Tomu i Josip Škiljo, Ivica Lazaneo i Ante Travizi) treba mjesecima unaprijed kupiti ulaznica. Tomo je uvijek zanimljiv i inspirativan sugovornik s kojim možeš pričati satima, što smo i napravili povodom 10 godina uspješne karijere. 

Magistar si računarske fizike, bio si dvije godine na doktoratu. Je li ti sada žao što nisi doktorirao?

Nije mi žao šta nisan doktorira, nimalo. Očito mi to nije bila tolika strast. Šta će mi taj doktorat? Samo radi satisfakcije šta sam doktor fizike? Ovako san doktor komedije, pa me baš briga. Šta će mi titula u nečem čime se neću bavit u životu?

Draga je meni fizika, uvik ja čitan o tome, zaniman se, ali nisan naša put u tome da se profesionalno bavim time. Ja iman ‘pravi‘ posal samo da mi obitelj može reć da iman normalan posal. 

Za stariju generaciju je potriba imat taj neki konvencionalni, normalan posal, di te niko neće čudno gledat. Al mi moderniji, mlađi, se ne zamaramo time, mi smo otvorenog uma. 

Predavao si jedno vrijeme fiziku na fakultetu...

Predava san, al san se odlučija bavit komedijom jer san tija radit nešto di me ljudi slušaju. 

Ima li poveznice između fizike i stand upa? 

Ima između svega ako je ti želiš napravit. Pitaju me ljudi ‘fizika i komedija, kako to?‘ Ljudi valjda ne kuže kako moš imat logičan i zabavan um istovremeno. Ja san dosta logičan i analitičan, to se vidi u mom showu, a komedija je uvik rastavljanje stvari na proste faktore, traženje uzročno – posljedičnih veza, opservacije... 

Prvi si doveo stand up u Split… Kako si otkrio strast za komediju?

Jesan. U MIOC-u san procva među svojima. Bila je to škola u kojoj se potiče i kreativa, mi smo radili i MIOC koncerte, svirali smo isprid profesora u atriju MIOC-a. Tu san počea razvijat svoje talente. Pisa san materijal, gleda komičare. Ovde nisan ima di nastupat pa san jedne godine otiša u Zagreb na otvoreni mikrofon.

Prvih godinu dana bi iša u Zagreb, nikom ne bi reka, picava bi predavanja. Vraća bi se noćnim busom u ponoć i molia Boga da mogu leć na ona zadnja sidala. To danas da moran, nema šanse.

Škiljo kad je kreta ima je godina ko ja sada, znači 33. E on je tada stvarno bia luđak. On je tada ima dvi ćeri doma, i iša u Zagreb, vraća se u 5 ujutro, ali, evo ga, tu je di je sada, to je dokaz da se trud isplati. Moraš se malo žrtvovat.

Ipak, dovest u naš grad nešto novo i da još dobro prođe, je li te bilo strah? 

Znaš kako se kaže: moraš bit malo lud. Stvarno moraš malo. To je bila suluda ideja dovest stand up u Split, ne da izađeš na stage, nego da u sredini u kojoj to nije bilo normalno, ti kažeš da ti ideš probat to radit. Ili tribaš bit isprid svog vrimena i imat viziju ili tribaš bit debil i riskirat pa možda upali, možda ne.

Prije toga san se bavija muzikom i volija san bit na stageu. Mi smo stand up doživljavali kao nešto što postoji u Americi, toga u nas nema, mi to ne možemo. Zašto ne možemo? Samo trebamo počet. Ne triba se ograničavat. 

Prvi nastup u Splitu?

To je došlo nakon tih radionica i kad je krenija otvoreni mikrofon u Splitu u Quasimoda, a onda smo se prebacili u Ghetta. To nam je bilo najdraže razdoblje, od 2016. do 2019. mi smo samo cipali po Ghettu. I nama i publici je bilo novo.

Imalo je tu neku draž, klub je underground, boja se guli sa zidova, karta je 10 kuna, wc ne radi, nestalo je pive, čovik sidi na čoviku, mi probavamo baze, neprofesionalno je. To je bilo najbolje. Sad kad smo to digli na profesionalni level je drugačije.

Kako se osjećaš kao netko tko je prvi doveo nešto u Split? Osjećaš li se kao Tesla?

Hahahaha. Pa da, to nije neka činjenica koja često dolazi pod svjetlo, a glupo je da ja to stalno govorim. Mi kao kolektiv se smatramo pionirima. Više to doživljavam kao ‘mi smo to prvi‘ nego ‘ja sam prvi doveo stand up u Split‘. Imamo simpatije publike jer smo prvi i što smo novima otvorili put da to rade. 

Ali vi zapravo nemate konkurenciju… 

Tako je. Mi zapravo ne znamo jesmo li stvarno dobri, ili rasprodajemo showove jer nemamo konkurencije. Ne samo da mi nemamo konkurenciju, nego u Dalmaciji mrze Purgere i njihov humor, tako da smo mi od sv. Roka do Prevlake najbolji i imamo sve simpatije publike.

Osjećate li se i kao bend?

Da, apsolutno. Kao recimo Rolling Stonesi, jer imaju 80 godina i još uvijek sviraju i izdaju albume. Tako i mi planiramo, ne znamo kako, al planiramo. Nedavno smo i mi počeli ić avionima na nastupe, znaš! Iša je Ivica u Osijek, pa smo Ivica i ja išli u Pulu, tako da kad ideš avionom, zvuči malo ozbiljnije. 

Znači sada imate para za platiti avion?

Ne, nego je avion dosta jeftin. Avion Split – Pula je 50 eura, a taksi od aerodroma do grada je 30 eura. Onda kad kažeš ljudima da ideš avionom misle da rasprodaješ arenu, a ti ono u nekom baru nastupaš prid 70 ljudi. 

Kako usklađujete noćni rad s privatnim životom?

Vrlo lako jer nemamo privatnog života. Tako da nije problem jer nemamo šta uskladit pa je sve u redu. Nama je posal društveni život sam po sebi jer mi hodamo po državi, poznajemo ljude... u svakom gradu imamo 5-6 ljudi koje znamo. Diljem države smo stvarali zanimljiva iskustva i to te ispuni.

Malo žrtvuješ druženje s prijateljima, al ok. Al nećemo sigurno zauvik u tolikoj mjeri nastupat. Cilj nam je dizat to na veći level i da ne moramo nastupat 15 puta misečno, nego eto 10 ajde, svaku 3. dan. Zamisli da radiš svaki treći dan. 

Ti jedini od vas četiri radiš i drugi posao, fizičar koji radi u IT-u kao data scientist... 

Je, pravi posal mi je u biti side job. Analiziram podatke. Meni bi to bilo interesantno da komedija nije toliko zabavan posal. Teško je napravit switch nakon šta si noć prije nastupa prid 400 ljudi pa onda ujutro moraš programirat. Čak nekad radin i uvati me inspiracija pa otvorin word i počnen pisat. Inspiracija kad dođe, dođe. 

Vas četiri ste skupa bili i na godišnjem, u Pragu... 

Da, još i to, ne samo da smo ko bend, nego smo ka neka obitelj, idemo skupa na godišnji. Išli smo gledat jednog stand up komičara kako nastupa. Naš godišnji izgleda tako da odemo u Prag na nastup komičara i onda dva dana nakon odemo na otvoreni mikrofon da vidimo kako nastupaju. Znači čak kad odmaramo od posla, gledamo druge kako rade naš posal. 

Često te zaustavi i policija, pa i o tom pričaš na nastupima. Što je to s policijom i tobom?

Policija nas često štopa, jer puno vremena provodimo na putu, pa bude interesantnih situacija. 

Iman i jednog policajca koji je fan, upozna san ga u wc-u u Planu B. Piša pokraj mene i kaže mi ‘dobar si, pratin te‘ i pokaže mi značku dok pišamo. Zabavna situacija svakako. Većinom je sve ok, ne znaju ko smo niti nas pitaju.

Vaš posao se sastoji od tog da imate publiku, da se netko smije i plješće vam. Koliko vam afirmacija i aplauz treba i u privatnom životu? Možeš li to odvojiti?

Da, to me čak i odbija u privatnom životu. Ako sam s ljudima s kojima sam blizak i u dobrom sam raspoloženju, onda ih zabavljam, ali nemam potrebu se nametat i tražit pažnju inače, mislim da bi to bio znak socijalne neprilagođenosti. 

Dosta umjetnika ima problem s depresijom između nastupa jer nema publike i pljeska... 

Nama se najviše izmiša stvarnost s pozornicom, jer nije da si u stand upu u nekoj ulozi ili da si odvojen od sebe, nego doslovno na pozornici prodaješ sebe.

Volin to, ali nisan uvik u tom stanju. Ne moran uvik bit taj koji nasmijava ljude. Dopustin si odmor. Na nastupu moraš biti 100 posto u tome, inače će nastup bit prosječan. Nekad nemaš energije pa nastup bude ok, al nije to to. 

Nakon svih pljeskova i smijanja, udre li ti ego u glavu?

Ego prije nastupa nikako, nakon da. Ono kad odradiš bude ti ‘koja san ja faca‘. Ali prije nastupa bude ti ‘ajme majko pa ja san odgovoran za zabavu ovih ljudi večeras‘. Mogu im napravit da im večer bude užasna ili super. To uzrokuje paniku.

Njihova zabava ovisi o meni. Tako da ego udre nakon dobro odrađenog nastupa, a prije nasupa je velika odgovornost. Ako mi se ne obrate poslije showa ja si volin tepat da je to iz strahopoštovanja, kao boje se obratit umjetniku. 

Jesi li u privatnom životu vesel kao i na bini?

Nekad ni na bini nisam vesel, kamoli u stvarnom životu. 

Doma si u depri? 

Nema pravila. Imam neke svoje cikluse. Nekad sam u nekom ludilu, nekad mi se ne da. Manično-depresivni poremećaj s nepravilnim ciklusima. Nikad ne znaš kad će bit i šta će bit. Nekad sam bezbrižan i opušten pa prenesem na stage to, nekad sam odradio super show pa sam posli sritan.

Svatija san da mi raspoloženje ovisi o tome koliko dobro radin svoj posal. Nije neki posal koji moš odradit priko neke stvari. Ako nisi zadovoljija publiku osjećaš se loše. 

Šta je najteže u bavljenju ovim poslom? 

Teško je imat normalan ritam života uz ovakav posal i teško je imat emotivni balans uz to. Istrošiš se, daš se ljudima, nakon tog si nekad prazan. 

Što te onda napuni? 

Meni je to glazba, sport, balun, druženje s prijateljima. Teško je i odgajat publiku i radit na tome da ne radiš previše kompromisa na koji je način lako nasmijat ljude, a na koji ti smatraš da je najbolje, znači nać neki balans između onog što najbolje prolazi i što bi ti tia da prolazi je u nekom umjetničkom smislu karijere jedna od najtežih stvari.

Što radiš u slobodno vrijeme kad nisi na turneji? 

Kad sam u Splitu trudin se igrat balun jednom tjedno. Imamo whats app grupu ‘Balun ovi vikend‘, ali igramo uvik utorkon. Zovu me izbornik jer ja to organiziran i glavni san. Unatoč svemu koliko neman vrimena, ovo je moj najveći pothvat – to šta organiziran termin za balun jednom tjedno već dvi godine.

Familiju ne viđan koliko bi tija, ni prijatelje, ali družin se kad god mogu. Nađe se vrimena za sve u životu. 

Imaš li groupieca po društvenim mrežama ili uživo?

Slabo. Nemam. Nekad se dogodi. Javljaju se ljudi. I muški i žene. Ne priman nikakve ljubavne poruke. Seksualne da. Ma ni to. Nema, nema. 

Prije cca. dvije godine, rekao si mi da je vaš status da ste polupoznate osobe. Kakav je sada status? 

Pa reka bi da smo sada poznati, ali nismo slavni. Poznat znači da te ljudi znaju. Gibo je npr. slavna osoba. A mi smo poznati. To je jedna specifična razina poznatosti. Mi smo poznati na nekoj razini između lokalnog redikula i poznate osobe radi prirode posla kojom se bavimo. Osjećaju se ljudi prisno s nama pa nemamo neki filing slavne osobe, nego eto, znaju nas, upadaju nam. Ali ne želin baš sa svima pričat, ipak. 

Je li bilo nekih negativnih komentara uživo il online? 

Ma nema puno, al onaj koji pamtin je od sina od Keruma, Joško Kerum, koji mi je napisa ‘Ovo mi nije smišno‘, a ja san mu napisa ispod ‘Jebiga, ti ipak dolaziš iz obitelji velikih komedijaša, tebe nije lako zadovoljit.‘ Tako da ako imaš adekvatan comeback, moš i tim odgovorima kupit publiku. 

U kojim ste sve državama nastupali? 

Crna Gora, Srbija, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, a Škiljo je bija i u Njemačkoj. 

Punite Plan B u Splitu mjesecima i to svaki tjedan, sve je rasprodano unaprijed... 

Zato šta dugo dugo nastupamo i stvaramo publiku koja nas prati. Mi smo u Splitu svaki tjedan već šest godina jednom tjedno. I onda ljudi dolaze, jedva čekaju novi materijal i nove baze. To je to, imamo stalnu publiku. 

Jednom si mi rekao da je vaš posao doživotna ekskurzija...

Zato što se nas četiri stalno glupiramo na putu, stalno smo u autu i u nekim drugim dijelovima države. U tom smislu je doživotna ekskurzija. Posebno stanje mozga je kad nisi doma nego si negdi. Puno spremniji si bit kreten. Ja sad razumin turiste zašto se glupiraju u našoj zemlji. I ja kad dođen u Osijek glupiran se, deren se, smijen se, brige me. Zato nam je mozak stalno na ekskurziji radi naših turneja. 

Koliko je godina trebalo proći da bi mogao živjeti od stand upa? 

Meni negdje 5, 6 godina...

Što spremaš za nastup u Lori? 

Pošto mi je 10. obljetnica snimit ću taj nastup da imam za uspomenu i da imam neki presjek materijala ovog u 10 godina u kojem će bit svega, starog i novog. Ovaj show u 20 sati je rasprodan, ali evo ima mjesta još u 18 sati za show 29. studenog. Bit će super atmosfera, nadan se. 

Kako bi sažeo ovih 10 godina?

Rekao bi – krenilo je entuzijastično i strastveno, sada je već poprilično izazovno. Da mi je neko reka prije 10 godina da ću rasprodavat Loru, ja bi mu reka ‘a još najbolje da neću‘. Ne bi se nikad ni bavija ovim da sam sumnja u sebe. Nisan nikad sumnja da iman to nešto i da mogu to i da ako se trudin da ću uspit.

Krenia san s očekivanjima, želija san radit to i uspit. Super je imat priliku da možeš radit nešto inovativno, zanimljivo, od čega imaš satisfakciju... Ulažeš i puno emocija, al šta ćeš. Ako ikom mogu nešto preporučit je to da proba, da se trudi, jer X faktor je nekad trud i spremnost na žrtvu.